Sima Lozanić - hemijom i diplomatijom pisao istoriju Srbije

Dok su se velike sile početkom 20. veka utrkivale u naoružanju, u Beogradu se 1905. godine rađao novi svet - obrazovanja, nauuke I umetnosti... Te godine, Beogradski univerzitet je zvanično počeo sa radom, a za njegovog prvog kormilara, izabran je čovek koji je simbolizovao spoj nauke, patriotizma i državničke mudrosti - Sima Lozanić.

Na današnji dan, 9. marta 1905, Lozanić je stupio na funkciju prvog rektora, a njegova inauguralna beseda odjekivala je kao proročanstvo. "Naše nekadašnje uverenje da će se srpstvo ujediniti puškom, a ne bukvarom, bilo je pogubno. Prosveta je ta koja menja sudbinu naroda", poručio je tada akademcima, naglašavajući da bi, da je obrazovanje bilo cenjenije, "sve u životu našeg naroda bilo savršenije".

Rođen u Beogradu, u porodici sreskog načelnika Miloja i Ane Veljković, Lozanić je od malena pokazivao znatiželju koja prevazilazi granice tadašnje kneževine. Pravne nauke savladao je u Beogradu, ali ga je prava strast odvela u srce Evrope. Hemiju je učio od najvećih - kod Visliceniusa u Cirihu i slavnog Hofmana u Berlinu. Upravo je švajcarski Univerzitet u Cirihu bio mesto gde je 1870. godine stekao titulu doktora nauka.

Vrativši se u otadžbinu, zatekao je Veliku školu koja je čekala svog reformatora. Kada je 1905. godine Velika škola prerasla u Univerzitet, Lozanić je bio jedan od osam profesora koji su dobili zadatak da oforme prvi nastavni kadar. Njihov izbor bio je jasan - Lozanić mora biti prvi rektor.

Dok su mnogi profesori u Evropi još uvek predavali po starim metodama, Lozanić je u beogradsku laboratoriju uneo dah najnovijih svetskih otkrića. Njegov udžbenik neorganske hemije bio je prvi evropski univerzitetski udžbenik u kome se pominje Mendeljejevov periodni sistem elemenata. Bio je vizionar koji je u strukturnim formulama video budućnost organske hemije.

Njegova laboratorija nije bila samo učionica, već i mesto gde su nastajali naučni radovi. Istraživao je uticaj elektriciteta na gasove, bavio se elektrosintezom i ostavio iza sebe više od 200 naučnih radova iz primenjene i eksperimentalne hemije. Verovatno malo ko zna da je upravo on 1889. godine izvršio prvu ozbiljnu analizu lekovite vode Gamzigradske banje, otvarajući put njenom budućem sjaju.

Iako je bio čovek nauke, Lozanićeva biografija više liči na životopis državnika iz nekog davnog vremena. Bio je ministar privrede, ministar inostranih dela, a početkom 20. veka i kraljevski poslanik u Londonu. Njegova diplomatska misija nije prestajala ni tokom Velikog rata - od 1916. predvodio je Srpski komitet za pomoć izbeglicama, a potom i misiju u SAD, tražeći podršku za izmučenu Srbiju.

Nosio je brojna odlikovanja, od Ordena Sv. Save do turskog Osmanlija i grčkog Spasitelja, ali mu je najveća čast pripala 1920. godine kada je proglašen za prvog počasnog doktora Beogradskog univerziteta.

Sima Lozanić preminuo je kao čovek koji je u sebi spojio naučnika i borca, vizionara i praktičara. Iza sebe ostavio je ne samo udžbenike i laboratorije, već i ideju vodilju - da se nacija ne gradi oružjem, već prosvetom. A njegova reč sa otvaranja Univerziteta i danas odzvanja kao opomena i podsticaj: da je prosveta sila koja postiže sve smerove.